...
Published on 03/17,2010
Mislim da ti više neću pisati. Neću imati hrabrosti, a i dani koji dolaze učiniće svoje. Vremenom ću se navići i ubediti sebe, da je možda bolje ovako.
Da je sve ispalo drugačije, danas bismo se videli. Prekrasan je sunčan dan. Zamišljam kako trenutno izgleda Novi Sad. Kako dolazi voz, gužva je na peronu, miris pruge koji volim oduvek, jer me podseća na traženja. Iskreno nikad nisam znala šta tražim. Sve sam imala. Sve osim ljubavi. U tebi sam je našla na trenutak. Želim te trenutke duboko i dugo čuvati u sebi.
Nisam ti nikad rekla svoje tajne. Možda bi to bilo i previše za tebe i za našu ljubav. Možda sam pogrešila, možda. Nikad neću saznati.
Nikad me nećeš poljubiti.
I ja žalim zbog toga, jer ne znam kako je poljubiti usne muškarca kog voliš.
Sve sam druge želela, tebe sam volela. Ponekad pogledam tvoju sliku. Onu sa zatvorenim očima, kad mi šalješ poljubac.
Ne plačem puno, ne brini. Ne bih sebe da kriviš. Hoću da znaš, da se ne ljutim na tebe. Ponekad mi nedostaješ, ponekad me uteši neka naša bivša misao ili poruka. Neko sećanje. Zvuk tvog glasa kad mi kažeš - Mila. Ne želim da ovim pismom osetiš niti trunku griže savesti.
Danas bismo se videli. Zagrlila bih te jako.
Pamti ovaj dan, ovaj mejl, umesto mojih usana.
Tvoja
Ramona
Nedostaješ mi.. kad gledam slike nekoga grada, visoke nebodere i tramvajska stajališta, obrise hotela, obavezno bacim pogled na neki, pomislim kako bi bilo da mogu da osetim dodir tvoje kože, dok mrvice susama s kifle bockaju među plahtama.. Bio si mnogo više od dodira, večno će mi nedostajati to naše nešto. Znam da je to nešto - Ljubav.
Neću ti pisati.. obećah sebi. Iako nijedno vreme nikada neće učiniti da te zaboravim.
Tvoja Mila.